Двадесет трећи сусрет правника Копаоничке школе природног права  одржан je у периоду 13.12-17.12.2010. године под општом темом ПРАВО И ПРОСТОР - ХАРМОНИЗАЦИЈА И ПРАВО НА РАЗЛИКУ. Сусрету је присуствовала и Наташа Савковић, виши стручни сарадник за правне, опште и кадровске послове у Фонду за заштиту животне средине Републике Српске.

Тематска садржина свих прилога домаћих и иностраних аутора прилагођена је Хексагону Копаоничке школе природног права, и то: право на живот, право на слободу, право на имовину, право на интелектуалну творевину, право на правду и право на правну државу.

За овај сусрет публиковано је 240 реферата који су распоређени у шест катедри и 24 секције. Објављени реферати обухватају четири тома  ПРАВНОГ ЖИВОТА бр. 9-12/2010, на четири хиљаде и сто страница штампаног текста. У оквиру прве катедре ПРАВО НА ЖИВОТ посебна тема је била ЕКОЛОГИЈА, и донесени су сљедећи

З А К Љ У Ч Ц И

У простору се потврђује друштвено биће човјека кроз сложене и бројне активности које се у њему одвијају и које утичу на стање животне средине. Циљеви развоја треба да уважавају начело одржавања динамичке биолошке и еколошке равнотеже здравих услова за живот човјека. Заштита, очување, управљање и планско коришћење простора је захтјев и потреба човјека изражена кроз његов однос према вриједностима. Такав однос обезбјеђује потребну хармонију између човјека и његових активности, с једне стране и очување наслијеђа са друге стране.

Стратешка процјена утицаја на животну средину као правни инструмент има важну улогу у примјени и усвајању планова, програма и, у оној мјери у којој је то примјерено, политика и закона. Шира примјена начела процјене утицаја на животну средину ће даље јачати систематску анализу њихових ефеката по животну средину.

Очување природног и културног насљеђа једног подручја, регије или континента могуће је кроз заједничко, усклађено дјеловање и предузимање мјера и активности корисника и не познаје границе, па зато обавезује све државе да својим нормативним, планским и другим мјерама спроводе очување природних и створених вриједности.

С обзиром на недјељивост стања животне средине од стања простора, просторно планирање представља важан инструмент за њену заштиту и унапређивање. Чињеница је да просторно планирање чине комплексни и цјеловити процеси који су својствени простору у цјелини, док су насељена мјеста, градови и региони само подручја гдје се ти процеси одвијају и рјешавају. Стога је планирање територија важан дио система развоја како на међународном (европском) плану, тако и на националном плану и може се посматрати само у простору као интегралној цјелини у циљу обезбјеђивања територијалне кохезије и спречавања да стихија урбанизације не угрози еколошку равнотежу свијета.

Овакав међуутицај просторног планирања, животне средине и одрживог развоја захтијева да се на међународном (европском) нивоу размотри потреба за креирањем правно обавезујућег инструмента у области просторног планирања, а недирајући у начело суверености држава на природним богатствима под њиховом јурисдикцијом. Тим инструментом утврдила би се основна начела просторног планирања и изградње у простору, дефинисао однос заштите животне средине и просторног планирања, кроз примјену механизма стратешке процјене, процјене утицаја на животну средину, однос индикатора животне средине и одрживог развоја у функцији просторног планирања, мониторинг који укључује мрежу просторних података и података о стању животне средине и извјештавање.