У организацији UNECE–a у Братислави у периоду од 04.05 – 06.05.2011. године одржана је "РАДИОНИЦА О КОРИШТЕЊУ ПОКАЗАТЕЉА И КРИТЕРИЈУМА ЗА ПРОВОЂЕЊЕ СТРАТЕШКИХ ПРИСТУПА" за конвенцију о прекограничном утицају индустријских несрећа. Тим поводом је организована радионица на тему "Употреба индикатора и критерија за провођење стратешких приступа" у организацији UNECE –а. Испред Босне и Херцеговине Конвенцији су присуствовали Нада Млинар (Министарство вањске трговине и економских односа) и Велена Комленић (Министарство за просторно уређење, грађевинаство екологију РС – Фонд за заштиту животне средине Републике Српске). Организацију и трошкове радионице финансирано је од стране UNECE – а.

Конвенција о прекограничним ефектима индустријских несрећа (у даљем тексту: Конвенција) закључена је 17. марта 1992. године у Хелсинкију у оквиру активности Економске комисије Уједињених Нација за Европу, а ступила је на снагу 19. априла 2000. године. Конвенцију је потписало 26 држава чланица UNECE и Европска заједница. Конвенција садржи принципе којима се обезбјеђује заштита људи и околине од индустријских несрећа, предузимањем мјера за превенцију, спречавање, смањивање учесталости и ублажавањем истих. Она подстиче активну међународну сарадњу између земаља потписница Конвенције прије, за вријеме и послије индустријских несрећа.

Слика бр1. (Chris Dijkens Chair of the Conference of the parties to the convention, Велена Комленић Фонд за заштиту животне средине Републике Српске, Нада Млинар Министарство вањске трговинре и економских односа БиХ и Јасмина Богдановић ZOI Environment)

Конвенција утврђује посебне обавезе земаља потписница у погледу три групе питања: спречавање, приправност и одговор на индустријске несреће који могу проузроковати прекограничне ефекте. Поред основног текста, Конвенција садржи 13 анекса који ближе прописују техничке детаље неопходне за спровођење конвенције. Амандмани на Анекс I су ступили на снагу 18. марта 2008. године за све земње потписнице конвенције.

Циљ Конвенције је да помогне земљама потписницама да спријече индустријске несреће који могу имати прекограничне ефекте, да се на њих припреме и одговоре. Конвенција такође подстиче земље потписнице да помажу једна другој у случају несрећа, да сарађују у истраживању и развоју и да размјењују информације и технологије. Прихватањем Конвенције земље потписнице су се обавезале да предузму мјере спречавања, приправности и одговора на индустријске несреће.

Слика бр2. Колективна слика учесника Конвенције

Имајући у виду формулисане циљеве очигледно је да ратификација Конвенције и њена потпуна примјена могу имати вишеструк значај и треба их посматрати у ширем контексту. Ратификацијом Конвенције Босна и Херцеговина и Република Српска ће показати спремност на поштовање вриједности које су дефиниране као циљ и основа овог и других међународних уговора.

Значај ратификације и примене Конвенције треба посматрати и са становишта потенцијала за унапрјеђивање међународне сарадње у области заштите животне средине. При том треба имати у виду чињеницу да је до сада Конвенцију ратификобало 39 држава и ЕУ, у које спадају и све земље из нашег сусједства. Остваривање конкретних циљева заштитеживотне средине у Босни и Херцеговини и Републици Српској није могуће без потпуног укључивања у међународну сарадњу која се одвија у оквиру међународних уговора. Поред Конвенције, до сада су под покровитељством UNECE-а у области заштите животне средине закључена још четири кључна међународна уговора и то о: Конвенција о прекограничном загађивању ваздуха на великим удаљеностима (Женева, 1979); Конвенција о процјени утицаја на животну средину у прекограничном контексту (Еспоо, 1991); Конвенција о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и праву на правну заштиту у питањима животне средине (Архус, 1998) и Конвенција о заштити и коришћењу прекограничних водотокова и међународних језера (Хелсинки, 1992). Сви поменути међународни уговори, као и неки други закључени у последњој фази развоја међународног права заштите околине, садрже одредбе које су компатибилне са детаљније разрађеним рјешењима из конвенције. Најконкретнијим, и у најужој вези са конвенцијом, могу се сматрати рјешења садржана у одредбама Конвенције о заштити и коришћењу прекограничних водотокова и међународних језера.

Са становишта националне политике у области заштите животне средине значај ратификовања и примјене Конвенције, произлази из повезаности међународних и других циљева у овој области. Ратификацију Конвенције треба посматрати у контексту укупних напора који се предузимају у Босни и Херцеговинии и Републици Српској у правцу њеног чланства у Европској унији, односно усклађивања наших прописа са прописима ЕУ. Потврђивање Конвенције и досљедна примјена њених одредби у директној су вези са процесом приближавања Босне и Херцеговине и Републике Српске Европској Унији и представља важан корак у имплементацији Acquis Communitaire у области заштите животне средине, а прије свега због чињенице да норме конвенције представљају и дио важеће легислативе Европске уније са којом се национални прописи усклађују. Европска заједница је формална чланица од 24. априла 1998. године, а одредбе Конвенције уграђене су у све најзначајније прописе ЕУ.

Све додатне информације везано за Конвенцију о прекограничном утицају индустријских несрећа можете добити од Велена Комленић стучног сарадника за праћеље реализације пројеката. velena.komlenic@ekofondrs.org